Господин Неша

Ту у центру, на раскрсници код пијаце, сваког дана, кад нема кише и кад ветар није јак, гоподин Неша дочекује своје путнике испред црвеног возића, и вози их у два правца, да пођу до видиковаца одакле је поглед ка другим планинама необичан и леп. Стрпљиво чека туристе, некад их не буде ни за сат или два ‒ довољно да би се кренуло, па кад седне један, обично дође и други и тако се направи ред. Деца су му чести гости, зачас напуне мали воз и радују се благом труцкању по планинским венцима.

Неша је из ових крајева, станује недалеко од центра и на први поглед ‒ сасвим је обичан човек који као и сви други покушава у тешким временима поштено да преживи. Питам га може ли се зарадити од овог посла, одговара ‒ може, дâ се, само кад време послужи.

Јуче, док смо чекали да пођемо ка Краљевом столу, госпођа из ресторана преко пута станице донела му је печени кромпир у папирној кеси, поздравила га је срдачно, као да се од давнина знају, а он се, узимајући вруће кромпириће, окренуо ка нама и рекао ‒ постим, још који дан; и наставио је да говори: Краљев сто, изволите, још неколико места је остало.

Руке овог средовечног господина набубриле су од рада, бурма на десној руци слила се у прст, испод ноктију не види се црнило и беда због које прерано престанемо друге продорно да гледамо у очи.

На овај пут пошла сам с пола резервоара бензина, нисам много мислила о томе, сем да ће успут бити пумпи ако затреба, коначно: на мом одредишту је једна самоуслужна, све и да бензин не нађем пре, биће га тамо. И данима већ пролазим поред ове пумпе, верујући како ће све бити у реду пред полазак. Данас, кад сам покушала да гориво наточим, пумпа није радила. Следећа најближа је у Мионици, до које се стиже након пола сата вожње. У мом резервоару остало је горива тек за неколико километара.

Отишла сам до пијаце да купим свежа јаја и била сам ‒ мирна, нимало забринута што ми је горива понестало, јер сам осећала ‒ не бих умела да објасним зашто ‒ да ће све бити у реду.

Сетила сам се господина Неше и угледала га на свом стајалишту, чекао је путнике. Облаци су били тамни, с друге стране небо је било блиставо плаво, тешко се могло разлучити хоће ли киша падати. Пришла сам му, препознао ме је, неколико пута смо се возили с њим. Рекла сам му да пумпа не ради и да не знам шта да радим, морам поћи за Београд, неколико још капи бензина имам. Рекао је да не бринем, код куће има пет литара, донеће ми до града касније кад буде правио паузу у вожњи. Разменили смо бројеве телефона и по обећању ‒ позвао ме је око пет сати да дођем до центра. Његов пријатељ и он насули су ми бензин у кола и рекли како ће ауто издржати до Мионице, где се налази пумпа.

Платила сам ово гориво, наравно, оставила новца још преко, јер нисам знала другачије ‒ сем речима ‒ да искажем своју захвалност.

У једној причи мог професора Михајла Пантића прочитала сам да ‒ нико ником ништа не дугује. Данас ‒ на Велики петак ‒ размишљам како ником ни не можемо да будемо дужни ако само дали оно чему нас је Исус научио. Све наше дугове ‒ он је отплатио, а нама у аманет оставио љубав и милост.

Зашто ли је онда доброта других људи ‒ тако ретка и величанствена?