На тргу ме осама снађе (М. Настасијевић)

Синоћ сам на позив пријатеља, с друге галерије Народног позоришта, гледала Новогодишњи концерт. Иако нисам унапред знала репертоар, била сам у праву што сам обукла елегантнију хаљину која је на ободима крагне имала украсе, оперски певачи на сцени у својим раскошним тоалетама говорили су да је тренутак свечан и да свако ко је мислио да може успут и флашицу воде или пива на ходнику да купи ‒ погрешио је. Диригенти су се смењивали договореним редом, њих троје оркестрирало је музичким ансамблом позоришта, док су свирачи беспрекорно изводили композиције великана класичне музике. Бићу искрена, тек понека мелодија би ме опчинила, можда ми је требало времена да се прилагодим атмосфери која није свакодневна, дубоки тонови оперских гласова у ово наше време звуче гротескно зато што призивају свечаност које ‒ бићу искрена ‒ скоро и да нема. Можда је то разлог зашто се оваква музика данас ретко чује.

Пре неколико година водила сам ученике и пријатеље у исто позориште да погледамо Коштану и кад смо на уласку у зграду схватили да није реч о играној представи, већ о опери, неколико њих је узело јакне и изашло напоље.

Опера је досадна ‒ некима ‒ јер је узвишена, веома експресивна и раскошна, а свега тога баш и нема у овом нашем времену, па је зато тешко поверовати Драгани дел Монако кад на даскама у црној хаљини, доима се сетно, онда снажно, пева из гласа партитуре из Бизеове Кармен. Прве, друге и треће виолине наштимоване беспрекорно, као и виолончела све до изласка, звучали су, ваљда, како треба да звуче оркестри опере, али им је све време нешто недостајало ‒ прљави живот. Он је остављен иза врата, решетака и завеса, да не смета и не омета дух старих епоха које нису ни налик нашој, а за којима се чезне, видело се то кад је Драгана након паузе села на прву галерију како би концерт одгледала до краја.

Око пола једанаест музичка представа завршила се и кренули смо напоље, било је хладно. На главном тргу запљуснуо нас је нови ритам, неочекивано, иако смо до позоришта морали да дођемо заобилазним улицама, јер је главни плато био затворен, на средишњем делу налазила се повелика бина. Београђани и њихови гости носили су у рукама разноврсна пића, пиво је предњачило, било је и деце, кућних љубимаца, заогрнули су се топлом одећом и уз звуке Бијелог дугмета чекали поноћ и ватромет. Двојица певача ‒ мислим да их је толико било, подијум смо видели искоса, криво ‒ цвркутала су давнашње звуке старог бенда који је остао више у сећању него у збиљи, публика у трансу, осећајући да то вече нема никакве везе са животом, скакутала је, чуо се мирис куваног вина и другог алкохола, најснажнијег душевног анестетика, оног што чини да се све види, а да се не осећа ништа.

На путу ка градској гаражи, била је скоро прошла поноћ, мрмљајући нешто за себе, запитала сам се ‒ шта смо то радили на оба концерта? На првом ‒ оном на који смо планирали да одемо и за који смо имали карте ‒ слушали смо патетичне арије које су звучале ескапистички, као бег из овог света, што је често и улога уметности, да нас дислоцира и омогући живот бољи од овог. Или само ‒ другачији. Али такав је ескапизам синоћ био смешан, јер је бежање најлогичнија одлука коју бисмо могли да донесемо, само што је доносимо метафорички, тек у благом заносу, гледајући црвене хаљине које се по поду вуку и у којима су тела која испуштају звукове које никад нећемо моћи да поновимо, којима ни не можемо да се приближимо.

С друге стране ‒ Бијело дугме јесте живот, али прошао, чак је и музичка какофонија на Тргу то сликовито приказала. Чинило се да нико никог није слушао, сви су у себи певали старе песме и покушали да сперу мучан укус оног о чему Дугме никад није певало, јер шта има да се каже о оном због чега сви падају у транс, алкохолизирани или какви год услед тренутног или трајног душевног аутизма.

Ватромет у поноћ био је вршак нашег исписа ‒ сви смо у њега гледали, боје су биле лепе, звуци опијајући, буктиње што су падале уливале су наду док су клизиле ка бетонској стази из ваздуха од горе. У поноћ и минут све се угасило, чула сам на тренутак тишину на тргу где се врзмало много света. Тај тренутак безнађа и наде једини је синоћ био видљив, скоро опипљив и опор. Све друго ‒ и опера и Тифа и Ален ‒ само је звекетало.