Massimo

Кад су га једном питали ‒ шта мисли о онима који његову необичну гестикулацију виде као пренемагање, па дубок глас и не чују, одговорио је да о таквима не размишља, своју публику је регрутовао, изабрао оне који чују јасне тонове и оштру дубину, са њима ужива, а остали нека остану тамо где им је место, изван његове музике.

Почела сам да га слушам током студија, можда случајно, не сећам се, иако се и мени на први поглед чинило да су му ноте тешке, ничег ту за разоноду нема, песме трају дуго, рони се у непрегледним дубинама гласа, као кад се читају озбиљне књиге за које је потребно стрпљење и време, наравно, ништа се не добија зачас.

Нешто је преобратило моје нестрпљење или сам порасла, духовно, па су се мелодије низале, почели су да се купују дискови и да се одлази на концерте. Једном сам, сећам се, пошла у Бојчинску шуму, лето је било, кишовито, возила сам дуго, нисам умела да нађем шумарак где је наступао, бина није била велика, скупило се људи, после смо певали, Боже, из свег гласа, и било је лепо.

Често сам се питала како знамо да нам се нека музика свиђа, свашта допире до нашег слуха, немогуће је ово чуло умирити, с очима је лако, оне се само заклопе. Схватила сам да треба само да замислимо да ли бисмо један вокал могли да слушамо дуго, два или три сата, да ли би нам досадио, шта бисмо с оним што чујемо, да упијемо у себе ритам, понесемо га кући, па клецнемо опијени, скакућемо од неке радости, весели, дуго.

Ми, заправо, слушамо само оно што разумемо, а не разумемо сви исто, јер то је, ваљда, смисао, да се разликујемо.

Масимо је био посебан, неодољиво музикалан и лепршав, тачан и раскошан, и нису га волели многи. Нервирао их је, а да га нису ни чули, чудили су се како се његови прсти савијају као да у руци стално држи гитару, па опонаша неки стих, говори чудно, неуличарски. Хладио се зими лепезом, причао како га године стижу и цитирао је Тина Ујевића, премда су речи одјекивале кад би се присећао Арсена, и као да је читао Аристотела, филозофирао је о уметнику и уметности. И свој последњи концерт ‒ тако читам ових дана ‒ извео је крхко, али снажно, у плућима је био дрен, лекар је све време мотрио на њега да се не сруши.

Био је џин јер је дозволио себи да говори отмено кад скоро сви мучу и да дрхти док пева кад сви певају офрље. Слушала сам га пажљиво и будна, као да ме у снази његовог гласа нешто опија, што и мени дозвољава да будем гласна и да зајечим у соби у којој сви срамотно ћуте.

Каже се да су важнија дела, речи треба трипут да се мере, а мени се, ево, данас чини да су некад речи бољи лек, чистије, у њима се чује глас и можда ноте, па кад неко и не уме да пева, треба слушати шта чује, препушта ли се чудотворцу уметнику, оном што проспе магију у којој се не трепће, или говори стотину речи да не каже ништа.

Волела сам Масима, уображавам да смо слични, да мислимо како је свети тренутак у којем пустимо свој глас да другом оде, па нам се врати, опет наш, само лепши, јер нечији смо мрак осветлили, круг у житу ‒ направили. И тако неког ‒ можда случајно ‒ дотакли.