Ујаку Милану

Откад знам да живим, плашим се смрти. Као малу опседале су ме мисли како после оног што је сада и овде нема ничег другог, и да ће након коначног тренутка наступити несагледива празнина која ће се протегнути унедоглед и која ће угушити сваку травку што на ветру се таласа и свако биће које хода и ваздух удише. Морала сам у тим тренуцима да се с места померим, да физички укротим мождани талас, да на нешто друго помислим, јер је мисао о смрти била ‒ као мала смрт.

Читала сам Шекспира, па као и сви у његовом Хамлету протрнула кад су гробари, припремајући јаму за Офелијино тело, смејали се лобањама што су остале из старих дана, говорили исто је да ли је онај смртник био лопов или адвокат за живота, сад више није жив, па је свеједно.

Јуче ‒ док смо у тишини ишли од капеле до блатњаве јаруге, киша би на тренутке пала, небо је било тамно, са цвећа отпадали су листови ‒ размишљала сам где смо се упутили, можемо ли тело које је пре неколико дана ваздух удисало сада да угушимо црном земљом из које ништа не расте, венци што су из руку испадали пропашће за који дан.

Чула сам ридање, ветар се као за инат умирио да се сваки тон разговетно чује. Поглéдала сам горе, у небо, тражила ваздуха, утеху, да се оно блато некако стврдне, а јама постане шира не би ли крупно тело имало места у дрвеном ковчегу.

Како онда да се плаче кад се ништа не види и ништа се не зна, како неко умире и куда иде, шта га чека, шта нâс чека, бедне, што мислимо да смо претекли век и да ћемо умаћи том лопову, а нећемо, гробља су настањена нашом самоувереношћу и гордошћу.

Река људи ишла је узаним путељцима нечујно, дивила сам се колико их је дошло да виде опело, ону тамну земљу да учине лаком великом човеку који је јуче био најтиши, а казао је највише.

Радосни и срчани људи страдају од срца, они што читав живот тугују ‒ болују дуго и тешко. Кад се у жилама унутрашњим накупи среће ‒ а срећа је срести Другог ‒ тад срце препукне од радости и њоме прекрије свет.

Док су гробари јуче лопатама закопавали светли ковчег, В. ме је држала за руку и рекла ‒ Био је поносан на тебе.

Очи су једва задржале сузе.

Све мање се плашим смрти, она је ионако само трен.