Смрт у комшилуку

Читав дан желим другима да опишем његов лик, па кажем да је у младости био попут Аполона, иако су његове црте лица временом мењале лук, остајало је нешто из прошлости трајно, што човека прати као и његова нарав, у смрт.

Студирао је на једном од оних ‒ у народу названих ‒ тешких факултета, да би потом као син официра, способан и вредан, почео да ради.

Супруге војних лица увек су имале углађене фризуре, као да им је глава док спавају на сточићу поред кревета лежала, нежно су своје синове грлиле, очеви су строги били, тражили да се пође у рат и да се дисциплинује живот у свакој својој честици, да ништа не штрчи.

Овај се рат завршио, сваки се заврши, људи то често забораве, и мој комшија изашао је оданде неупрљан и нервно растројен.

Отац је умро први, мајка за њим, брат се оженио и одселио се у други град, а он остао сам, или не сасвим сам, често смо га слушали док прича са собом.

Прозборио би понешто у лифту, лети је носио зимске ципеле и дебео огртач, седео у кафани прекопута и наручивао чашу ‒ нечега, да утоли жеђ, оно ништа што је бујало у њему заједно с бубама које су ‒ говорили су познаници ‒ настаниле његов стан.

Пало би ми напамет, иако то никад нисам учинила, да му понесем хране ако остане шта од ручка, стари су ме учили да ништа не треба да се баци. Плашила сам се реакције, хоће ли његова далека свест препознати милостињу и хоће ли из руке ишчупати залогај, па да до даха не дође.

Комшија који живи поред њега плашио се јутрос шта ће затећи у мемљивом стану кад полиција сломи браву и насилно уђе, јер нико га није видео скоро две недеље, непријатан мирис допирао је из цеви.

Чујем по подне да је једна рођака оставила новац да се сутра очисти стан, душек на којем је лежао да се спали, ништа да не остане.

Ништа и неће остати, сем мисли која ме не напушта сатима ‒ да ли је дах трулежи једина слика о нама док напуштамо овај свет или има још нечег пред чиме се ум помрачи, као у праскозорје, кад створи се у очима бистрина, нова и неслућена?

Бог је велики. Нечијом смрћу он дозволи да свет буде лакши за једну патњу, а комшија Драган је патио. Није имао никог коме би могао да каже ‒ да је умро.