Депресија ‒ знак да не живимо како бисмо хтели

Последњих година често чујем ‒ у разговору с младим људима и ученицима, док се разговара о некоме кога познајемо или о неком књижевном лику ‒ како је човек депресиван. Психичка стања која су обојена сниженим животним еланом или у којима препознајемо обрисе туге ‒ дефинишу се као стања која се морају посматрати с посебном пажњом, јер нису нормална или нису пожељна. За њих је потребно да се пронађе лек.

Лековито је ‒ рекли би неки ‒ што се о депресији размишља и што је постала део нашег активног речника, међутим, шта је депресија и шта би био адекватан лек за њу?

Она је симптом који потврђује да се човек опире ономе што му не доноси радост или једноставније речено ‒ депресија је знак да не живимо како бисмо хтели. Логично је шта би онда био лек.

Слушала сам о једном младом човеку, књиговесцу, супругу и оцу двоје деце, који сваке вечери одлази у коцкарницу и тамо проведе неколико сати за апаратима ‒ анестезиран. Потроши много новца, ништа не понесе са собом кући, сем осећаја да је те вечери ‒ и тако сваке вечери ‒ његовим телом прострујала крв и да је због тога био жив.

Он је висок, има црну косу, леп је и уљудан, али кад се нађе пред апаратима који личе на игрице за дечаке, серотонин се распламса и не да му се да пође кући. Можда је његова жена лепша од њега, можда боље деце није видео овај свет ‒ радост није са њима.

И ми не можемо да знамо зашто, јер човек је тајна, Бог ће знати чега све има у његовој утроби и зашто ноћу не може да спава. Зато је важно да се уважи људска туга, ма колико можемо с успехом да релативизујемо њен значај, јер кад уважимо тугу, уважили смо оног ко је осећа, а тад смо допустили да он живи ‒ не како жели, већ како може. Шекспир је рекао, не сећам се где, да човек мора да осети да постоји, да је жив, макар и у болу.

Депресија јесте бол. Некад ‒ и једини облик живота, али тај облик може да се мења, облици се иначе мењају, у питању је форма. Садржај је значајнији. Шта испуњава нечије биће, каквом храном неко поји свој дух и зашто нема оног чега би највише требало да буде?

Можда су одговори на ова питања тешки, али је важно да покушамо некако да их уобличимо. Млади књиговезац вероватно је некад и подарио звук својој тузи, само га нико није чуо.