Србија – богата и бедна

Куд год крочим, моје око угледа златна пшенична поља и шумовита брда, бистра река кроти свој вир и све је лепо, само су несрећни људи, у богатој и плодној Србији, кукају и стењу, ретко им шта полази од руке, историја жучна, желудац муком не вари, нема асфалта ни плата, нема – ничег; гладном човеку остаје плаво небо, а то је бедно, чујем, и кажем – оставите небо, није оно криво што се звезде не виде одасвуд, за такав поглед потребно је попети се више, или спустити се дубоко, у сан.