19. 7.

Сваке године 19. јула упече сунце, не сећам се да је икад киша падала и да је земља била мокра. Устанем рано, иако је лето, у торбу спакујем старе крпе и маказе, шибице и неколико пластичних кеса, па пођем на гробље. Жене које продају цвеће на улазу само што црвени тепих не развуку, свака се бори за свог купца, разумем их, такав је посао трговца, али људски би онда било и захвалити се оном који одлази, а оставио је новац. Ето, јутрос, једна ме је чак и милим именом назвала, рекло би се да је симпатична и да зна зашто се долази, питала је да ли је сахрана, рекла сам годишњица, понудила ми је кесу у коју могу свеће да спакујем, после тога се окренула и није рекла довиђења. Гунђала сам до кола, пакујући цвеће у гепек, како су људи бахати, кад им нешто од других треба, скоро да плачу у туђој боли, међутим, кад заврше посао, к’о да реч или две пре тога нисмо разменили, више се не познајемо.

Близу капије радници су истоварали плоче, стајали смо у реду, чекали да се помакну, да прођемо. Сêди човек у спортској мајици, мислим да им је шеф, негодовао је што смо дошли баш онда кад се камион испречио, јер посао не може да чека, они којима смо пошли увек су ту, чему журба.

Точкови су ломили неке дрвене даске, нисам видела шта се просуло по путу, код гробљанске цркве скренула сам десно и после стотинак метара нашла хлад, да лим не ври на сунцу, било је скоро девет сати.

Тамо ‒ трава нарасла да се не може проћи, неко је био запалио свећу на тамној плочи, она се разлила, восак се залепио, старо цвеће се одавно осушило, није било места да се спусти свеже.

Рукама сам кидала неукротиву траву, бели лептир слетао је на месо листова, потом отишао даље, да не смета, водом сам купала гроб, уређивала га као да се спремам да говорим пред публиком, прошло је било десет.

Гледала сам у плочу с именима.

Сећам се да су ми говорили кад сам почињала да возим ‒ да не возим касно, у ноћ, опасно је, има свакаквих људи на улицама, а ја бих се смејала, јер Они су погинули усред бела дана, пре двадесет четири године, на раскрсници којом ретко ко прође, деветнаестог јула, кад сунце упече и не пада киша.

Никад се нисам плашила аутомобила и вожње, храбра сам, волим да возим, али ‒ плашим се живота. У грудима стоји грудва, с којом дишем, не знам више како.

Мислим да је због имена, на плочи, у која сам некад сатима загледана.

(тати, мами, брату)