Сретен Петровић.

Можда је било бољих филозофа у историји наше културе, али није било већих господина професора од Њега.

Предавао ми је естетику на првој години факултета, кад сам се двоумила да ли да изаберем овај предмет или филозофију. Читав први семестар нисам могла да се одлучим, па сам упоредо ишла на предавања из оба предмета, определивши се на крају ‒ ипак ‒ за први.

Студентски живот, познато је, врви од којекаквих неважних дилема, ова је била једна таква и релативно брзо је разрешена, не зато што се филозофија чинила ирелевантнијом, напротив, естетика јесте филозофија, већ зато што се у новој згради факултета, док смо слушали о лепом код Аристотела и Хајдегера ‒ дешавала гозба.

Када би ме неко данас упитао како треба да изгледа предавање или час пред студентима или ђацима ‒ исто је ‒ рекла бих онако како су изгледала предавања уваженог професора Сретена Петровића.

Увек би долазио у оделу и кравати, очешљан, сређен, са радном торбом из које би извадио белешке, ставио их на своју катедру и почињао да говори ни гласно, ни тихо, сугестивно а ненаметљиво, тако да је било непристојно ишта друго да се ради до слуша ‒ шта он каже.

Били смо заљубљени у његова предавања и то нисмо крили, премда су наша знања била скромна, пре смо били интелигентни, него паметни, он је то знао, умео на испиту да џентлменски боцне како морамо да учимо више, иако смо подвукли све речи у његовој књизи, није то довољно било.

„У учионици морате да будете елегантно надмоћни“, говорио је професор Ратко Нешковић. Чинило се тада као да то време никад неће доћи и да нас колега овом мудром мишљу тек провоцира, али брзо је све прошло, постали смо млади руководиоци у школским одељењима, присећали се ових речи кад нам понестане снаге.

А онда смо пре неколико дана чули да је професор Сретен Петровић преминуо.

У исто време слушамо како је све мање интересовања за студије на нашем факултету и уопште за наставничке смерове на другим факултетима. Да не дужимо ‒ све ће бити мање прилика да међу младе главе ушета један интелектуални горостас, не мора Сретен да се зове, и да достојанствено, како наставницима и приличи, говори о филозофији, чему год, а да га ученици слушају, памте и следе.

Неки је нови час пред нама, о томе се свугде бруји, свет се окренуо наглавачке и слила му се крв у главу, ноге су хладне, анестезиране, ум је помућен, а слика је нејасна. У таквој неразборитости извесно је шта је човек способан да изабере ‒ оно што му кажу или оно што се свугде око њега тражи. Ипак, брине ме зашто је тако, зашто је углед у слушаоници или учионици ‒ исто је ‒ пољуљан и зашто је данас Сретен Петровић реторичка фигура, не и стварност?

Рекла бих да је одговор једноставан. Да би неко био уважен професор, он мора прво себе да уважи, да понегује сопствено достојанство и да кад говори ‒ не допусти другима да мумлају или трљају носеве. Филолози нису филозофи, моје колеге и ја нисмо били заљубљени у естетику због античке Грчке, већ због гозбе којој смо присуствовали, у којој је један човек својом речју уважио другог и ни једног часа није допустио да ишта бљутаво са овог пропалог и трошног света унизи мисао и смисао.

Професор Сретен Петровић био је узор свима који су следили наставнички позив, у то сам сигурна, јер је поштујући свој предмет и свако своје излагање, дакле, себе, поштовао и друге. У његовој слушаоници студенти су се осећали важним, иако реч не би рекли, зато што су осећали да су професорове речи њима намењене, да их се ‒ у отмености и звонкости гласа ‒ тичу.

И ту је сва мудрост о којој се распреда. Неће ђаци да буду професори зато што не верују да би их ико чуо и да имају шта да кажу, други су им рекли да не вреде ни шаку боба, а они су у то поверовали.

Или никад нису чули ‒ за Сретена Петровића.