ЈДП. Хандке. Каспар.

Није пристојно изаћи усред позоришне представе напоље, не треба, иначе, ништа напола да се ради, одвајкада је то знак слабости и недостатка воље, јуначки ваља издржати све што је започето, да се не би реметили глумци и публика, поредак уопште, да не би било како не треба.

Данас је популарно читати Хандкеа. Ствараоци који не иду уз длаку систему, а систем их хвали ‒ неретко су виђени као живи хероји којима се не приклања само глуп човек. Зато је интересантно тумачити овог писца и бавити се његовим литерарним параболама које ‒ као у оном роману ‒ започну на једном крају шуме, а заврше се у некој другој провалији из чијег амбиса, својеврсне позоришне представе, не може да се изађе на средини.

Нисам дуго била у позоришту, па сам пре неко вече погледала представу инспирисану делом овог писца. Назвала сам је Каспер. Зове се Каспар.

У стакленој кутији која се налазила на средини сцене ‒ све време, више од сат, главни глумац, обучен у бели трико, говорио је бесмислене реченице, наизглед неповезане, показујући тако да се не уклапа у систем и да га систем не занима, па чак и то што га лекари у болници у којој се налази хране и помажу му, не оплемењује његову душу. Он остаје доследан себи и својим једва артикулисаним идеалима.

Представа је могла да траје неколико минута, као што и Бекетова драма може да траје неколико минута, репетитивност сцена и реченица протеже се унедоглед, постаје напорно да се учествује у том лоповлуку времена, а све је речено на почетку, да ништа се не може урадити.

Може се изаћи на средини, као што су неки излазили из овог драмског позоришта, не желећи да гледају у очи последњем лику ‒ лицемерју, које је с лампом у руци мотрило и осветљавало пут онима који долазе у позориште јер је негде речено да се тако гради отменост духа и да је боље купити карту, неголи крему за лице. Боре је немогуће декорисати, а унутрашњост наша вазда је меки восак.

Позориште је ‒ и уметност уопште ‒ параван. У њему непрекидно о бестидности система говоре они који том систему ‒ у суштини ‒ не замерају ништа, сем понеке тачке и тачкице. Зато је, можда, овај лицемерни јунак ‒ главни јунак савремених дела. Да стваралаштво има задатак да постави питање и пробуди учмалост, није ништа ново, али оно својом домишљатошћу мора да предложи решење, јер иначе читање нема смисла, постаје лупкање у мраку или бљуцкање на трошним даскама. Знамо шта не ваља, али шта ћемо с тим сазнањем? Другим речима ‒ исцуреће време док будемо описивали квар, ваља нешто и да се поправи.

Одгледала сам представу до краја, јер сам била у средини. Незгодно је то место на којем може да се буде.