Мирјана Булатовић.

Дорћолци често у свом крају сретну Матију Бећковића, он ту станује, виде га како излази из кола или се шета Добрачином, неки, богами, још и знају његове стихове, нешто су читали, Бодеж, па га зауставе, а Матија се, кажу, насмеши, јер песници воле своје читаоце.

Некад сам уображавала да песнике не треба сретати, све што су хтели ‒ они су написали, али схватила сам да разговори са њима могу бити попут поезије ‒ величанствени.

Прекопута мене, у великој библиотеци, седела је данас Песникиња. Чудно, ето предрасуде, замишљала сам да је ситна и тамна, да су писане речи једино њено оруђе и да, као и сви велики ствараоци, не жели да о свом делу каже ишта.

Међутим, прекопута мене данас је седела отмена дама. Причале смо о животу, мајчинству, Богу, путу у Лондон, Црној Гори и чињеници да су сви оданде, они који кажу да нису само нису довољно истражили своје порекло, разговарале смо о смислу и разним бесмислима, она је пила кафу и играла се оловком у руци након што је написала посвету у књизи коју нам је поклонила. Ни једног трена ‒ приметила бих да је било другачије ‒ њена снага није тонула, била је данас попут чудотворца кога Бог пошаље да нам нешто каже док слушамо и зенице се наше отварају да упију зрно светла.

Она је лепота, у њеним бистрим очима видела сам жену змаја чије су речи на месту док их благо изговара, истина јој је блиска, доброта једина мера и све људско тако питомо грли, да се чини како би се и оно Јакшићево ледено срце отопило само да га је она загрлила. Све време сам мислила о томе да таква треба да буде жена, духом будна, јер тад је једино, заправо, жива, неважно је колико има година и колико је на лицу пребројала бора.

Неколико метара даље, за другим столом, било је стотину разбацаних ружа и миришљивих букета. Не видех нигде збирку песама…

… макар једну, какву сам данас ја добила.