Ивана Брковић.

Кад год ме сретне, моја колегиница Ивана каже како је почела да ради кад сам се ја родила. То би требало да значи да се нарадила, иако се ја нисам наживела, а могло би да значи да Ивана мисли о мени онда кад мисли о себи, што је – чини ми се – реткост.

Ивана је професор енглеског језика и за који дан одлази у пензију, а ја сам пре неколико дана – кад сам је срела у библиотеци – схватила да ће ми много недостајати.

Била је ученик генерације у Петој београдској гимназији, у време кад се ређе него данас ишло у школу и кад је тек понеко био изузетан ђак, некмоли најбољи од свих. Студирала је англистику кад су француски и руски језици били lingua franca, а потом се запослила у школи која је била дом учених Београђана.

Радила је тихо, тако да су сви причали о томе како на време полази на час, јер је учионица свето место, сложиле бисмо се нас две, иако о томе нисмо причале. Полазак ка овом месту је свечаност, јер се иде тамо где је професор важан и где су ученици важни. Коначно – учи се важно, срећу се људи да говоре и да се гледају у очи, тако да и покрет ода ако нешто није на месту и требало би исправити.

Никад нисам чула како Ивана говори на свом часу, али сам одлазила након ње у одељења у којима је предавала и ученици и ја бисмо се смејали њеном рукопису у дневнику, јер смо тек могли наслутити шта се иза необичних слова крије. Писала је тако да се једва знало шта је написала, као што говори тако да никоме не може бити нејасно шта је рекла.

Шали се и увек је озбиљна. Понекад ме на Чкаљу подсети, јер ни он не би развукао усне у смех, а пријатно је било другима да седе поред њега. У њиховим речима – Иваниним и Чкаљиним – увек има топлине, као да њоме грле свет.

Мислим о томе како се Ивана чини строгом, иако кажу да човек временом постане благ. Мислим и о томе како у њеној души налазим више топлине него код других. Научила ме је да нас оклопи чувају – да будемо радост онима који са нама умеју да се радују.

А то је – рекла бих – реткост.