Боже, правде

Диљем српских школа јуче се у неколико наврата, ујутро и по подне, чула српска химна. Са разгласа су одзвањале речи Боже, правде, учитељи и њихови ученици устајали су да искажу поштовање према држави и своме народу, иако се на лицима многих – видело се то изблиза – дала препознати збуњеност: ког врага ме сад дижеш кад ни сео нисам и зашто бих се поклонио нечему што ни не знам шта је?

Једни су – гунђајући – бранили свој атеизам, ваљда због тога што се у наслову чује Бог, други су говорили да је земља продата другима, да није наша, па је овај чин лицемеран, нарочито ако се разуме с ког места долази, док су трећи, равнодушни према свему што је нематеријално, а благонаклони према невешто скројеном цинизму, говорили да је онда ред да се чују химне других народа пошто у Србији живе и људи других националности.

Ваља поновити да је лично религијско опредељење – лична ствар и да нема много везе с колективитетом, нарочито ако макар мало познајемо историју и знамо да је религија била кључни аспект у очувању идентитета у прошлости. У вези са тим јасно је да колективно, како то често можемо приметити, надилази лично, макар када је реч о општим вредностима. У нашем, дакле, српском реалитету – религија чува дух народа и ова је чињеница непорецива.

Интересантно је када се каже да је наша земља продата страним лицима и да су они, градећи фабрике, постали наши нови господари, те је зато непотребно певати химну, кад ми и нисмо оно што би требало да будемо – слободни. Сагласна сам да на овим плодним њивама нисмо сами и да су на њих други око бацили, али било је тако и много пута у историји, нарочито онда кад други од нас то нису крили, кад смо били поданици и робови. Тад су наши преци народне песме кројили, у десетерцу најчешће, славећи Бога, а не друге богове, слутећи, можда чак и знајући, да ће све то поново њихово бити.

Како рече један Европљанин данас, коме се ово овде не свиђа, може радост на другом месту да тражи, али то не значи да радост овде треба да се угаси. У том духу не треба ни српску химну гасити. Коме су неприличне њене речи, тај неће ни устати. Онај који у њеним стиховима и бриљантном тонском складу чује понос – устаће и ћутаће, шта има да говори, јер тамо је ионако – о, Боже! – све већ речено.