Бака Милка из Лике

На снимку који сам објавила једна бака, кажу ми да је из Лике, обучена у топлу одећу, с неколико капа на глави, држећи у руци флашу с водом, жали се путујућем новинару на врућину, како је сунце упекло и како се због тога руши, а за све је криво – овде се не чује – небо.

Успутни пролазници или успутни гледаоци, исто је, насмејаће се или они памучног срца – растужиће се, јер бака очигледно не разуме да је топло зато што је на њој неколико слојева дебеле одеће, па се може закључити да није сасвим свесна себе или околности, да је можда и слабог здравља, напуштена, те лак плен немилосрдним путописцима који би да привуку пажњу других на трен, кога брига јесу ли ишта рекли.

Неколико пута сам данас гледала овај снимак и на крају схватила да ме у њему разоружава бакина питомост и чак радост да се поднесе оно што није мимо наших снага. Неки ће рећи – зашто није скинула толику одећу коју је имала на себи, мајица кратких рукава била би сасвим прикладна, други би додали да ју је у томе омела блага несвест или деменција, а мени се чини да она представља све људе – обучене у одела која се могу скинути, а не скидају се, јер можда и не знају да их могу скинути и на тај се начин ослободити терета који притиска и због којег се жедни.

Овај снимак је кратка прича о животу, али лепа прича – зато сам га премотавала више пута – јер иако бака кори небо што не шаље кишу, она под тим небом ноћу спава, а дању тражи воду, сигурна – њене очи то кажу – да ће воде бити и да само треба стрпљења.