Бранко Радичевић – ћути

Пре неколико година на Стражилову две или три девојке, не сећам се, фотографишу се и једна од њих застаје и каже весело – “Хајде сад једну поред гроба”.

На Стражилову је сахрањен Бранко Радичевић, дуго након своје прве сахране у Бечу. Знамо да су се неки из ученог света противили што се његове кости преносе у Србију, те не мислим да би му засметала ова несвесна опаска девојака на излету, али засметала је мени, па сам је – као што сада и вама причам – често причала својим пријатељима и ученицима, илуструјући тиме да је људима данас важнија фотографија од онога што њоме није обухваћено или што се на њој и не да наслутити.

На овом брду Фрушке горе почива велики српски песник, отац свих српских песника, и то би требало знати кад се пред камени споменик дође, макар се никад не читали његови дитирамби. Да буде јасно – нема ничег лошег у томе што се омладина пење стрмим стазама и жели да сачува успомене на такве дане, али не ваља што фотографија постаје једини ужитак, толико снажан да све друго нема снагу да заблиста, нити се покаже у своме светлу.

А и како би – питам узгред – од толиких блицева?!