~ ~ ~

Дете сам, слушам, док је весела галама, да свака кућа једну торбу има, у случају да се бежи брзо, ако гранате испуне небо, да све буде на истом месту – динари, накит и слике из албума.

Никад не видех да је тако било, ту торбу ионако нико нема,

мада се брзо полази

из Книна.

Једног јутра, небо је бакарно, а војску – кажу – познају по траговима.

Из руке дршка пада, плачем, помишљам на рат и да се драма збива.

Мајка дрхти и говори да није.

– Само си ружно сањала.