Живот на гробљу

Јуче на гробљу, док сам на чесми сипала воду у бокал, пришле су ми две девојчице – тамније коже и мусаве, упрљане блатом и чоколадом. Једна за другом су ишле, старија је водила млађу, па кад су виделе да морају стати у ред како би очистиле руке и лице, ова старија ми је пришла, мирно рекла да не треба да журим и да ће њих две сачекати док вода не истече у мој бокал.

Нисам се надала сусрету на гробљу, обично је пусто кад се тамо оде, тек је реткост децу видети. Човек се припреми никог да не сретне, па га сваки живи сусрет узнемири, троне из расположења на које се већ привикао кад је угледао високу капију и зелени дрворед.

Старија девојчица као да је разумела место на којем се налази, а можда и мене којој прилази, па су њене речи биле изговаране благо, никог да не повреде, а да се, ипак, покаже да међу тим сивим редовима и плочама на којима су имена људи – има и неког живог. Представила се, рекла да се зове Дуња и питала ме имам ли ћерку. Кад сам одговорила одрично, рекла је као велика: и боље. Поглéдала би у сестру, док је ова скакутала око ње и руке трљала о поцепану мајицу.

Напунила сам бокал водом, одмакла се од чесме, њима двема препустила трон и насмејала се. Обузеле су ме радост и благост, а не знам зашто, да ме неко пита.

Касније сам видела да су на гробље дошле с родитељима. Мајка је седела на клупи, причала с господином који се ту затекао, а муж је пришао и питао треба ли каква помоћ, трава да се почупа и ашовом уреди мокра земља. За њим је дотрчала млађа ћерка, заборавила сам јој име код чесме и питала ме срдачно – како сам. Одговорила сам јој да сам добро, а била сам добро јер ме је њено питање разнежило. Осетила сам искреност, схватила да ме дуго нико на тај начин није питао како сам, и да је било прилике, рекла бих јој шта ме све тишти, а она би, тако ми се чини, разумела понешто и дечје узвратила – да ће бити све у реду, иако смо на гробљу и ходамо у тишини.

Њен отац ми је помогао да уредим врт. Могла сам и сама, али хтела сам да и ја њима помогнем, можда још мало да останем близу људи који немају динара, сваког дана долазе на гробље не би ли коме били при руци и нешто зарадили, и који уче своју децу врлини.

Размишљала сам касније колико мора бити тешко подизати их у немаштини и доводити их да се свакога дана, у тишини међу споменицима, уче реду. Онда сам схватила да су можда, показујући им чега све нема, рекли шта једино имају, били господари или слуге. Имају себе, кишно небо над собом и руке којима ће уредити растреситу земљу.

Поздравили смо се, они су отишли својим путем, мислећи, вероватно, како су ми помогли у оном за шта су добили новац. Не знају да су ми причинили радост и да сам срећна што сам их јуче срела тамо где су сусрети с другима – бол.