Писмо као идентитет

Ако је у једном језику пресудно какво ће се име дати некаквом занимању, а не којим ће се писмом писати, онда од таквог језика нема ништа, јер ако се “лидеркиња” и “психолошкиња” не буду писале ћирилицом, јасно је да се у једном тренутку – на српском језику – оне неће писати никако, а кад не буде ничег, дакле, оног што нас у сваком погледу, идентитетски одређује, свеједно ће бити да ли смо нешто.