На ђаволском брду, док је разјарена маса славила Пасху, између два подлаца, нашао се Он. Није опрао руке, нити су његова боса стопала газила меку земљу. Био је располућен и тих, у галами која је одзвањала – да се разапне.
И би тако, разапели су га да нико више не би свој божански дух подредио сили таме. Његова смрт била је залог да се с Богом живи, стрпљиво и смерно.
Није прошло много, а оденули смо црни плашт, налик Пилатовом, не слутећи да ће живети једино Онај који је тог дана – у мемли – заклопио очи.
Биљана Ковачевић 
Leave a comment