Водим вас у – учионицу

Да бисте преда мном гордо склопили руке и као с висине рекли да се у школама не ради ништа, а да су учитељи још и добро плаћени за свој непристојни одмор који се никад не завршава, ја бих вас – пре тога – повела за руку у један свој радни дан, на пример, данашњи, у којем сам, тек по доласку на радно место, у ходу решавала како ће се сутра организовати часови, зашто се неки ученици не јављају када их колеге прозову и функционише ли камера у приземљу, а онда уочи звона отишли бисмо у учионицу у којој бисмо смиривали веселе матуранте и подсећали их да су на часу, дакле, замолили за мир, да бисмо упалили рачунар и повезали се с другом групом која је код куће, а која треба да чује час, јер оно што смо припремили је важно – да им саопштимо оцене с писменог задатка и објаснимо грешке, саслушамо сваког шта је написао и зашто није знао оно што је у међувремену научио, похвалимо с пажњом и покудимо с мером, јер чуће се једино оно што је казано гласно, не само прегласно, директор каже да тада одзвања, све у тридесет минута, као да нам је неко прислонио оружје на слепоочнице и говори да будемо брзи, да стигнемо потом на друго место, срећом па је исти спрат, поново, само мало другачије све, испочетка, јер други су ђаци, и они код куће, благо, пошто су тешка времена, треба се попети на други спрат и трећи где се у тишини пише оно што је раније објашњено, да би се негде око седам, а пошли смо у три, ученик наљутио што је двојку добио кад зна да пише…

Јесте ли ту, има ли вас више?!

Не?

Тако ми реците.