Тетка Нада Бикић.

Позвала је сина да је одведе у болницу, осетила је да није добро. За неколико сати је преминула. У 96. години.

Ретко сам је сретала, чак се и не сећам кад сам је последњи пут видела, године су прошле, али ме је вест да је умрла – потресла, јер ми се чинило да она никада неће умрети.

Рођена је у трећој деценији прошлог века у пустој – данас – Лици, борила се с партизанима, зарадила је метак који јој никада није извађен, срела се – причали су – с Титом и овај је, не скривајући свој утисак, говорио о њеној лепоти и отмености. Имала је два сина, неколико снаја, много добре унучади и рођака који су се окупљали свакога дана у њеноме дому. Свраћале су и комшије, давни познаници, још понеки рођаци који би прво к њој пошли, јер су знали да ће их примити и да неће питати зашто у невреме долазе. Одлазила је на свадбе кад год би неко славио, играла је и певала уз музику, не штедећи трошне кости, веселила се и више него други, речју – уживала је. У стану је имала и пса којег би извела у шетњу када млађи нису могли или нису били ту. Путовала је за Дубровник кад су границе биле отворене и уживала у сунцу, јер тамо – у далекој Хрватској – има сунца више него на Карађорђевом тргу.

Кад год би старији говорили о њој, замишљала сам стан у којем се људи крећу као на аутобуској станици, а она их дочекује и испраћа, веселећи се што су ту. Није много, ваљда, запиткивала, јер тако би их питала зашто су дошли, а долазили су јер су волели да дођу више него било где другде. Њен стан био је – сад ми се чини – једна метафора. У тих неколико земунских зидова догађало се нешто што многима недостаје, па су зато о њој понекад с чуђењем говорили – топла љубав.

А ја сам се питала како неко ко је толико дуго поживео и живот добрано искусио, може још увек да се насмеје кад одлази на пијацу и види у пролеће прве зелене листове, није ли све то већ стотину пута запазио и доживео, па више не мора и није му потребно.

Овако ми се чинило јер сам ретко била с њом и гледала сам издалека оно чему су се други чудили, питали – шта ће ти оно што ти не треба, да се бринеш о великима и појиш их као да су мали?

Можда ти мали нису порасли и данас су сломљени, јер су је – каква је била – изгубили, али су њеном љубављу – сигурна сам – напојени, да се никада не усуде другачији да буду од оног што је она мислила да могу – љубављу окупани.

Говорила је тетка Нада, а да није изговорила – једино се давањем живот може купити.

Била је градинар, онај што цвеће сади. Такав се само пролећу може веселити.