Кад се у једном кишном и суморном дану, негде око шест по подне – а већ је мрак – небо умири, облаци растворе своје цветове и на тренутак обуздају реку која сатима топи земљу, како би се доле упалило дрвце и засијала ватра, схватиш да ти је поклоњена милина коју можеш да узмеш – а не знаш да је узимаш – и бациш успут или је понесеш кући на Бадње вече и украсиш свој дом, не само данас, већ свих дана.
Leave a comment