Срећо!

У мом крају родитељи дјеци или старији млађима често говоре – срећо. Такав је обичај. Кад се ових неколико гласова збије у једну ријеч, не значе много, сусрет с другим, срет. Али кад их изговори стара бака или тетка, онда нека чудесна радост обузме моје биће и постанем дијете којег одрастао воли и тјеши, у исти мах. У тих неколико тонова складишти моје ухо оно што Шантић доживи кад се сјети оца, који, вјероватно у родном Мостару, засвира гуслама о Бановић Страхињи и наједанпут осјети спокој јер није сам, никад и није био. На трен се усамио, а догоди се тако човјеку.

Зато радо разговарам са својима и не говорим много, питање или два им упутим, па пустим да причају, изговоре оно што ме подсјети да другоме можемо да будемо – срећа, чак и онда када сумњамо.