Кафана Нана

Биртија ми се увек чинила погрдним именом.

Ову – Наном зову.

Седамдесетих година недалеко од ње филмови су снимани, Гидра се и данас може видети у понеком сачуваном кадру, знало се – уопште – да ту долази фини свет. Време је протицало, мењала се мода, неке друга места постајала су боља, али је Нана – ко би знао зашто?! – сачувана. Није почела да продаје женске чарапе и бели лук, али није баш ни улагала у своју вањштину, па јој име с почетка и пристаје.

Дуго је већ гледам с терасе, сваки дан прођем поред, немам куд, али никад нисам села да ту нешто попијем, осетила бих стид. Шта би комшије помислиле да ме издалека спазе како срчем топао чај и правим се да до куће немам минут хода? Сад ме нервира и газдин пас који непријатно лаје на пролазнике, а овај од јутра под гасом – не обазире се много. Некад и не чује да су пролазници узнемирени, јер један гитариста свира стару музику и као да дозива Гидру и пређашње време.

У овом садашњем – мало тога на први поглед ваља.

Међутим, јуче сам спазила младића који седи у Нани. Наручио је кафу, на столу се налазила једна књига, а у руци је држао другу и – читао. Неометен осталим гостима, старијим госпођама које су теглиле колица и децом која су трчкарала поред жардињера, поглéдао би понекад мимо лектире, али више да упије прочитано, него да не прочита написано. И тако сат или два.

Мило ми га је било гледати.

Неко ми је касније рекао да сврати често у Нану и да чита, онако као јуче.

И сад – кад год погледам пут њених столова и цвећа у које келнерица сипа непопијено пиво, помислим да ме је завео декор, предрасуда, а да о њој стварно – као о много чему – не знам ништа.