Тетка Манда.

Има до ње неколико сати хода, вијугавим, стрмим, сеоским путем. Збијена у малој авлији, иза камених зидова, неугледна, да није дуда чија крошња удара у похабани кров, не би знао кад дођеш јеси ли на добром путу, јер је камења свугде и ретко шта се истиче. Али – ако тражиш њу, сетићеш је се још из детињства, с оцем си долазила старе ујаке да обиђеш за славу или овако. Питаш успут пролазнике, а немаш кога, где је, знају ли, кажу – наставите право, на крају цесте је, нећете промашити. После ње, знам и сама, нема више ничег, крај је света. Има змија, причају, причали су, али то су оне доброћудне, кад их ухватиш, пустиш их, буде ти жао, бар неко да је ту. Расте успут и оштро биље, смиље, драча, сто му мука ако се посечеш, на лист да ставиш рану и наставиш даље.

И наставиш и даље и дођеш и видиш – да је ту.

Стара камена кућа.

У њој собе две, мања и већа, примаћа и спаваћа. Утопљене, лепе, недостаје им под, на једном кревету шарени покривач исткан давно, пећ на улазу лево, креденац и корпа за дрва, да, и сто, две столице.

Ништа више.

И стара тетка, покривена марамом, не зна куд ће пре – кокоши да нахрани, вода да истече, грах да справи, недалеко од ограде покојног комшије мало да помете и који вез руком да извуче, да не би заборавила стари потез и девојачку љубав.

Живи дуго већ ту, кад је свећа угашена и кад с првим зрацима сунца ујутро засветли.

Живи опијена “зраком, млеком и белом јутарњом росом”.

Живи и ништа јој друго не треба.

А мени треба да је се сетим често, да не бих заборавила – како се живи.

Или зашто.

Овде је то исто.