Историја чини да будем Неко

Мило ми буде кад се сетим Андрићеве мисли да се права историја човечанства чува у његовим митовима и легендама, а не у историјској литератури. Човекова уобразиља – дакле – не може се кривотворити, стварнија је од стварности саме, јер је бескорисна, трговцу свих фела неисплатива и можда зато ослобођена кварљивог људског. Уџбеник из историје пак – чиста је фактографија, некад накнадно осмишљена, илузорна скроз. Можда је то и Андрић приметио, бавећи се овом друштвеном науком, пишући докторат о духовном животу у Босни у једном важном историјском тренутку.

Ништа без историје, чини се, али не оне ђацима досадне, а мени неинспиративне, већ друге, више, гетеовске – без које нема човека, јер није он, човек, само биће садашњег тренутка, он је реликт предака и пређашњег, у сваком смислу – биолошки и психолошки. Докази су очигледни, сувишни чак – личимо на друге, понашамо се као други, звучимо попут њих и верујемо куд нас поведу. У тој неоригиналности, mimesisu, крије се нешто мање очигледно – питање идентитета. Оно је, усудим се рећи, најделикатније питање с којим се крхко наше ратоборно биће носи – ког ђавола тражим овде и шта сам то ја?

Оно сам што су и моји, јер сам њихов, други не могу бити, сем – другачији. Оно сам где сам затечен, створен и нахрањен, ма и гладан, чега у мени има мимо моје воље, али с мојим допуштењем. Зато је у мени раскош пуста, па и кад се питам откуд она ту и шта ће ми. Нисам празан и не могу бити. Бивам измењен понекад, обликован по својој вољи, ако имам среће, али не и ничији, боље речено – никакав.

Такав, устоличен, човек сам историје.

Ако ми се посрећи, а могло би, зашто не, моја историја ослободиће ме луталаштва и трагања, намениће ми да будем шта год хоћу, јер већ јесам – Неко.

Ако ми грдно буде, рђа скроји штит на попрсју, тражићу међу Циганима слободу, и Пушкин је, ломићу копља у бурној ноћи. Уништићу све, уништен.

Постаћу – Нико.