Пењем се вечерас Француском улицом и пред очима се указује – чудесан призор.
Тргом се некад звао.
Поново је под скелама, заточен, збијен, као да су му душу извадили.
Наглас негодују пролазници, ја за себе, питам се –
Како смо се оволико запустили и допустили да неред превлада?
Подижем главу горе, не бих ли угледала неког ко би својом појавом потврдио да нисмо сами и да одлуке нису наше.
Ванземаљац би пригодна лутка био. Ионако је све посуто украсним златом, смешно.
По доласку кући чујем вечерас – чудесну вест.
Наш суграђанин постао је књижевник.
С Трга спустио се у Француску.
И није се ушуњао, кажу, него је позван био, тако је одлучено.
Окренуо је леђа, коцке сложио и дошао, позван, почасни члан да буде.
И тек сад разумем – чудесну реч – стрпљење.
Дуго чекање одговора.
Све је ту, али се не слаже.
Никако да се склопи. Фали један део.
Сачекаш га и схватиш да си стрпљив био.
Разумео, чудесно, да нису то они.
Ти што коцке слажу, и ломе их.
Све смо то ми.
Биљана Ковачевић 
Leave a comment