На другој или трећој години факултета, више се и не сећам, писала сам семинарски рад који је подразумевао истраживање на терену. У складу с датим инструкцијама изабрала сам једно говорно подручје до ког сам отпутовала, тамо снимала говорнике, потом чуто детаљно анализирала и у складу с оним што сам затекла, а и научном литературом – написала исцрпну фонетску, морфолошку и синтаксичку анализу. Посвећена раду, мотивисна, а и решена да један скрајнути говор спасим од заборава, умишљена да ће моја анализа променити дијалекатску мапу нашег језика, трудила сам се да будем оригинална, што ми је тема и дозвољавала. Није било места неаутентичности.
Када сам завршила писање, однела сам семинарски рад ментору, професору, богу, мислила сам тада.
Никад га није прочитао.
Прибележио јесте да је рад написан, другачије се нисам могла кретати даље на студијама, али рад – сигурна сам – никад није прочитан, јер није било времена за то.
Подсећала сам доброг професора да то уради, чак ме је и он неколико пута подсећао да га подсетим да рад прочита.
Кад се све почело понављати, престала сам.
Рад је завршио у некој канти, ако је среће, можда и у кутији, сложен с другим, вероватно, непрочитаним радовима.
Дуго ме је тиштила мисао како сам испустила важну прилику не за самопромоцију већ за објављивање нечега што ће бити научно коректно и истинито.
Касније се мисао умирила читањем текста у којем сам нашла необичан податак – да је просечан број читалаца једног научног, јасно: и докторског рада, 1.4.
Било би одвећ необично да је у тој бројци – и аутор сам.
И онда, како да вам кажем, кад чујем да у времену у којем се заправо ништа не чита, неко нешто и прочита, будем љута – не на оног ко је свој рад преписао, тај је нешто морао и прочитати.
Љута будем на оне који не читају важно, а споредном дају приоритет.
Данас још мало, још сасвим мало, верујем да је мој рад био добар.
Биљана Ковачевић 
Leave a comment