Писмо министру просвете

Уважени министре,

Нисте ме звали, чујем да ретко кога зовете, углавном зову Вас, али слободна сам да Вам пишем, успут и нешто кажем.

Није тајна да живимо у времену суровог капитализма, у времену када све постојеће има своју цену и може се купити, јер обитава на тржишту.

Логично и јесте да вредност робе изражене у новцу имају ствари, производи, материјални продукти, опипљиви, мерљиви и чулима доступни. Такви артикли подређени су човеку на пољима његове делатности, то јесу средства финансијског општења, нижа од човека, мања од ичег вредног. С разлогом су ствари, јер се производе.

Производи их човек.

Али човек?!

Он није биће тржишта, он није средство капиталне ујдурме, он није овца.

Човек је најразвијеније живо биће на Земљи, потпуна и целовита личност, Homo sapiens.

Човек је душа.

Човек уме и песник да буде.

Уме и песник да буде, да, опростите што понављам, а песници су било човечанства, жила куцавица, незаустављиви титрај, несагледива амплитуда, бескрај и бесконачност.

Не песници који поезију пишу, чак не ни они који је читају, већ они који је – живе.

А поезија се живи тако што се слободно дише, тако што се без граница мисли, страствено говори и критички сагледава свет.

Рећи ћете – ко се пак томе опире и ко то брани?!

И ви, уважени министре!

Јер намештате калупе, стварате клишее, пишете унапред одређене структуре, насилно зидате челичне конструкције, моделујете мозгове, творите свет.

Немојте, кô Бога Вас молим!

Немојте, јер то су наши људи, наше горе лист.

Неки су тек угледали свет, неснађени су, трагају, питају се. Не знају шта ће.

Зато и не треба оно што бисте ви. Или што би тржиште.

Пустите их да мисле својом главом, да изаберу шта би.

Пустите их да буду песници, да поезију живе.

Онда ће и све друго моћи.

А тад ће и људи постати.