Геометрија пада

Није тешко бити пророк. До­вољ­но је бити песник или раз­ми­шља­ти о томе ‒ у шта је човек данас нај­ду­же за­гле­дан. На ово питање од­го­вор је веома јед­но­ста­ван зато што је скри­ве­но само оно чега нисмо свесни. Све друго по­ста­ло је јеф­ти­на, чак до­сту­пна роба, чија је вред­ност по­тро­ше­на пре него смо се и за­пи­та­ли колико би могла да кошта. Дакле, ого­ли­ли смо се пред светом, не скри­ва­мо да нас је мо­дер­на тех­но­ло­ги­ја оду­ше­ви­ла својом над­људ­ско­шћу, огле­да­мо се у ста­кли­ма не­про­бој­них екрана и онда сасвим ло­гич­но ‒ ис­кљу­чу­је­мо све оно чега у екрану нема. И премда се у вир­ту­е­лном свету могу срести тек са­вр­ше­не идеје о људима, јер то нису посве живи ство­ро­ви ‒ не­до­ста­је им душа не­пре­во­ди­ва у би­нар­ни код ‒ мо­дер­на тех­но­ло­ги­ја по­не­го­ва­ла је људску сла­бост и оскр­на­ви­ла је ау­то­ри­тет.

Три­јумф очи­глед­не и опи­пљи­ве сла­бо­сти није се до­го­дио нагло, или се можда није ни до­го­дио, одувек је био ту, при­су­тан, са нама. Из­у­ми­тељ екрана ‒ по­зна­ју­ћи пси­хо­ло­ги­ју људи ‒ до­зво­лио је да се рас­плам­са оно чега су људи у ци­ви­ли­за­циј­ском краху жељни, а то је да не буду више таоци врлине, већ чистог нагона и да се врате по­чет­ку и пећини. За­ни­мљи­во је по­сма­тра­ти куда иде фи­зич­ки ход, како се до свих тачака долази на точ­ко­ви­ма, ретко пешке, те су мишићи атро­фи­ра­ли за­јед­но с пр­сти­ма руке: пред­ви­ђа се да ћемо се у бу­дућ­но­сти рађати с двама пр­сти­ма, сви други биће су­ви­шни. Не­рет­ко се и говори о томе како је наша ци­ви­ли­за­ци­ја до­сти­гла вр­ху­нац још у ан­тич­ко доба, те све што је сле­ди­ло после ‒ био је ан­ти­кли­макс или по­вра­так на по­че­так круга, чак пра­по­стој­би­ну. Круг је наш гео­ме­триј­ски облик, писала је у свом есеју Иси­до­ра Се­ку­лић, на­ла­зе­ћи да се из њега не може изаћи, јер је деј­ство цен­три­пе­та­лне силе једина кон­стан­та.

Зато све невоље којима све­до­чи­мо у нашем веку нису тек са­мо­во­ља по­је­дин­ца, већ до­го­вор за­јед­ни­це. Људи су се ‒ можда чак пре­ћут­но ‒ уса­гла­си­ли са тиме да је тешко гле­да­ти навише, ро­ма­ти­ча­ри ће рећи у небо, да сваки напор ствара не­са­вла­ди­ви умор и да се пажња мора пре­у­сме­ри­ти на доле. Зато екрани увек јесу ‒ доле, на­до­хват руке, да се не мучимо.

Но зашто је таквом новом реду сметао ау­то­ри­тет или pater familias? Ако прет­по­ста­ви­мо да је ау­то­ри­тет ‒ фигура оца или неког ко је сим­бо­лич­ки на ње­го­вом месту, онда је он увек изнад нас, у оправ­да­ној хи­је­ра­хи­ји која својом струк­ту­ром омо­гу­ћа­ва по­сто­ја­ност си­сте­ма. Ме­ђу­тим, да би такав устро­је­ни систем функ­ци­о­ни­сао, човек који се ау­то­ри­те­ту по­ви­ну­је дуго пре­би­ва у ди­ја­ло­гу са оним ко је изнад њега, јер тако чува однос. Ди­ја­лог о којем и Жарко Ви­до­вић пише ‒ под­ра­зу­ме­ва да се други види и његово при­су­ство уважи, те да се често буде будан, можда и на опрезу, како се не би гре­ши­ло, јер нас упорне грешке могу ко­шта­ти тога односа. Зато се вољени отац некад из­бе­га­ва или се његове речи чују као при­тис­ак ‒ да се увек нешто мора чинити.

А тешко је чинити ишта кад нас ретко шта споља зове ка себи, сем мртве пажње коју је на­јлак­ше упо­сли­ти. Док прсти круже по екрану уре­ђа­ја, дешава се тиха радост ‒ и иро­ни­ја ‒ све док се не осло­бо­ди­мо крат­ких, чак бе­сми­сле­них са­др­жа­ја. У таквом ам­би­јен­ту човек је ‒ премда тога не мора бити све­стан ‒ сим­бо­лич­ки по­ни­штен, јер њиме ру­ко­во­ди уређај, а да би постао ње­го­вим вла­сни­ком, на­ред­бо­дав­цем, он се, ло­гич­но, осло­ба­ђа по­гле­да увис, ка оном што је веће од њега. За­пра­во па­ра­док­са­лно, оно што је мање и сла­ба­шно ‒ по­ста­је новим узором. Више се не може под­не­ти да се буде јак и витез ‒ ово није време ви­те­штва ‒ па се бира малени, узани пут као једина стаза којом се може кре­та­ти.

Може се рећи да је тех­но­ло­ги­ја де­це­ни­ја­ма табала свој пут не би ли кра­до­ми­це за­ро­би­ла човека, зашто би и било дру­га­чи­је ако се има у виду очи­глед­ни циљ? Ме­ђу­тим, за­не­ма­ру­је се други а па­ра­ле­лни пут човека, који је до­пу­стио да се ово догоди, јер је и сам у томе про­це­су уче­ство­вао. Он се није по­бу­нио, није при­стао да се не сложи са оним што види, већ је скоро при­жељ­ки­вао тај вир­ту­е­лни пејзаж у којем ће бити до­пу­ште­но ‒ да не ради ништа.

Освр­не­мо ли се око себе, заиста се углав­ном не ради ништа. Те­жач­ки посао одавно је реликт про­шло­сти, човек се уси­дрио на једном месту, врло мало се креће, мисли су му споре, чак не­ду­хо­ви­те, уопште ‒ пре­би­ва у свом не­по­сто­ја­њу и угађа својој ле­њо­сти, ве­ру­ју­ћи да се за­пра­во ништа не може учи­ни­ти, по­на­вља­ју­ћи исте речи с по­чет­ка Бе­ке­то­ве драме. И ако не по­рек­не­мо идеју да се по свету кружи, онда је на по­чет­ку тог света ми­сле­ћи човек по­же­лео да нешто створи, па је ства­рао, а онда се уморио, и пре­стао је с тиме. Ство­рив­ши своју замену, робота, или тех­но­ло­ги­ју, из­ре­као је пред Богом истину о себи ‒ да није више кадар да уче­ству­је у кре­а­ци­ји и да се по­тро­шио.

Наш човек, онај што га сре­ће­мо док улицом прича сам са собом или пак нема ни­јед­не мане ‒ ретко да раз­го­ва­ра и са ким, а рекао би, без друге по­ми­сли ‒ да му раз­го­вор не­до­ста­је. Одбиће савез, биће ин­ди­ви­дуа, али ће тежити за­јед­ни­ци и патиће за њом. Речју: остаће рас­по­лу­ћен између свога корена и своје ло­мљи­ве гране, јер није саздан да буде сам, а при­мо­ран је да буде. Његово је биће рас­то­че­но као меки восак, раз­ли­ва се, али не­до­ста­је посуда која би то­пли­ну об­у­зе­ла, чак укро­ти­ла и дала јој сми­слен облик.

Зато онда не чуди где се свих ових дана на­ла­зи­мо. На рас­кр­сни­ци света, или поново у пећини. По­ро­ди­ца је по­ста­ла место оту­ђе­ни­ка, а школа ‒ као њена десна рука ‒ велика игра­о­ни­ца у којој се не сме изрећи скоро ништа. Мора се ћутати о свему, јер ако се једном у речи по­гре­ши, дете ‒ и ка­сни­је човека ‒ нико неће моћи уте­ши­ти, јер кад се по­ни­шти отац у струк­ту­ри групе, по­ни­шти се и мајка, и свако ко би бла­го­на­кло­но и по­ште­но гледао на дечји свет. Свет је, уопште, постао земља која по­дрх­та­ва, која слути да ће се њена утроба већ сутра по­гор­ди­ти и ако се не смири ‒ човек ће бити не­у­те­шан, а онда ће се рас­па­сти као што се то већ једном, без Дру­го­га, до­го­ди­ло.

Текст је ек­склу­зив­но писан за Ку­лтур­ни до­да­так По­ли­ти­ке. Није до­пу­ште­но његово пре­но­ше­ње.