*Свиђ(ање)

Језик је со­ци­ја­лни ренд­ген и сасвим при­клад­но по­ка­зу­је како се у једном вре­ме­ну или дру­штву живи, те бисмо на основу оног што данас чујемо могли за­кљу­чи­ти што се догађа, иако се о томе ве­ро­ват­но и не раз­ми­шља много. Наиме, ако го­вор­ни­ци једног језика осми­сле не­о­ло­ги­зам или ко­ва­ни­цу: свиђ, то значи да по­сто­ји по­тре­ба да се ар­ти­ку­ли­ше једно ду­хов­но ра­спо­ло­же­ње које је у вези са сви­ђа­њем. Ми данас живимо у ат­мо­сфе­ри сви­ђа­ња.

Глагол сви­де­ти се или сви­ђа­ти се може се у тре­нут­ку раз­ло­ми­ти на еле­мен­те од којих је у твор­бе­ном про­це­су настао, па тако пре­по­зна­је­мо пре­длог с и други глагол видети, у чијем је корену име­ни­ца вид. Онај ко нам се свиђа или коме упу­ћу­је­мо не­на­да­ни свиђ, неко је кога смо, пре свега, видели и ко је нашу пажњу при­јат­но оку­пи­рао. У таквој ин­тер­ак­ци­ји догађа се тиха, ин­тим­на радост и она при­род­но боји наш свет јер по­ка­зу­је како смо неком важни, можда по­себ­ни, па по­сле­дич­но наше по­сто­ја­ње има вред­ност и смисао. Ме­ђу­тим, може ли се бити по­се­бан сва­ко­ме или мно­ги­ма?

Данас је сви­ђа­ње по­ста­ло толико рас­те­гљи­во да је ова ак­тив­ност хи­пер­тро­фи­ра­ла и за­ма­гли­ла наше хо­ри­зон­те. Данас желимо да се сви­ди­мо сва­ко­ме и да нам свако по­твр­ди како смо му се сви­де­ли, а уко­ли­ко се то не деси, желимо што пре да за­бо­ра­ви­мо не­при­јат­ност како бисмо се, поново, осе­ћа­ли спо­кој­но и вредно. Сви­ђа­ње је постао модел живота, његов импе­ра­тив, у ствари, до те мере да се свако не­сви­ђа­ње разуме као не­са­гле­ди­ва тра­ге­ди­ја.

Могу ли се ове тврдње про­ве­ри­ти или је до­вољ­но по­ве­ро­ва­ти у из­ре­че­но? Треба по­гле­да­ти у ин­тер­нет-сла­сти­це, али не би било лоше за­гле­да­ти се у себе и до­ку­чи­ти: да ли је овако како пише, јесмо ли осе­тљи­ви на чи­ње­ни­цу да нас неко не види, дакле, да нас не при­хва­та и да смо од­ба­че­ни?

Пси­хо­ло­шка ли­те­ра­ту­ра оби­лу­је члан­ци­ма који ана­ли­зи­ра­ју људску по­тре­бу да се до­пад­не­мо другом, али је данас ин­те­ре­сант­ни­је зашто је важно до­па­сти се мно­ги­ма. Ипак, шта бива кад се некоме до кога нам је можда стало ‒ не сви­ди­мо, да ли се заиста збива тра­ге­ди­ја или су то малени дарови које не пре­по­зна­је­мо? Уко­ли­ко би наша појава про­во­ци­ра­ла пре­гршт при­јат­них ре­ак­ци­ја, и тако било често, вре­ме­ном бисмо по­ста­ли не­трпе­љи­ви за дру­га­чи­је односе јер би се наша психа при­ла­го­ди­ла једном опе­ра­тив­ном си­сте­му. Врло јед­но­став­но: ако је увек исто, не може бити дру­га­чи­је. Но како за­пра­во није увек исто, већ се ку­лти­ви­ше илу­зи­ја о ис­то­сти тре­ну­та­ка, онда је свака ра­зли­чи­тост иден­тич­на ин­тим­ном скан­да­лу ‒ о њему се не прича много, он се про­жи­вља­ва у тишини, и на крају по­ста­је извор трауме. Али бити од­ба­чен, чак омр­знут, веома је ле­ко­ви­то за сваког човека, на­ро­чи­то за онога који живи у вир­ту­е­лном свету.

Кад нам неко сасвим ек­спли­цит­но или можда скри­ве­но покаже како му се не сви­ђа­мо и како није за­гле­дан у нас, шта­ви­ше, то што види у нама не буди његову пажњу, тад се ‒ сасвим ло­гич­но ‒ ја­вља­ју емо­тив­не буре: да ли смо се до­вољ­но тру­ди­ли, треба ли још, можда нисмо све рекли, још ћемо, чему ово ра­зо­ча­ра­ње? И премда оваква питања звуче ма­ло­ду­шно, са­мо­са­жа­љи­во и не­при­јат­но, од­го­вор на њих некад, ако не и често, тре­ба­ло би да буде врло јед­но­ста­ван: други нас не види јер му оно што јесте у нама ни на који начин није важно нити по­треб­но.

Овакве ре­че­ни­це ‒ на­рав­но ‒ схва­тљи­ве су уко­ли­ко се изричу дру­ги­ма, али кад их ми чујемо и тичу се нашег бив­ства, онда сасвим дру­га­чи­је деј­ству­ју у уни­вер­зу­му. Јасно је да се не можемо до­па­сти сва­ко­ме, али таква мисао је са­мо­ра­зу­мљи­ва у не­де­фи­ни­са­ном етру, дакле, у оном про­сто­ру који се не тиче ди­рект­но нас. Чим смо и ми тим обли­ком за­хва­ће­ни, пер­це­пци­ја се мења и по­ста­је­мо не­на­да­но осе­тљи­ви, по­го­то­во у да­на­шње време. Зато је веома важно да се неким дру­ги­ма не до­пад­не­мо и да себе упо­зна­мо у тој не­до­па­дљи­во­сти, да пре­по­зна­мо своју крх­кост и онај део свога бића што стоји пред фи­гу­ром при­вре­ме­ног бога и чека глас или до­зво­лу, а оданде можда допире тек тихо крц­ка­ње или благи шум. Битно је да из­го­ри­мо у чежњи из које се не породи ништа сем осе­ћа­ња да вре­ди­мо скоро колико и нула, јер једино тако можемо ува­жи­ти вла­сти­ту вред­ност.

Премда се у да­на­шње време много минута троши не би ли слика со­пстве­не по­себ­но­сти била на што ви­дљи­ви­јем месту, очи­глед­но је како је умно­го­ме су­прот­но: ми желимо да се до­пад­не­мо дру­ги­ма јер нисмо си­гур­ни да ли се до­па­да­мо себи, те што је више из­ра­же­на глад за другим, ја­сни­је је како је већа оту­ђе­ност од себе. У таквом ам­би­јен­ту ‒ не­рет­ко је то вир­ту­е­лни ка­за­мат ‒ са­вре­ме­ни човек, на та­њу­шним сту­ба­ма, твори једну илу­зи­ју: за њега по­ста­је видљив једино онај који њега види, док сваки други бива пре­зрен и олако из­о­пштен из не­ви­дљи­ве за­јед­ни­це. Тако се гради штаб ис­то­ми­шље­ни­ка и илу­зи­ја: да смо се са дру­ги­ма срели у љубави према себи.

Истина је да ту нема љубави. Не зато што се други човек не може или не треба волети, већ зато што ‒ како у Светом писму пише ‒ љубав почиње из љубави према себи, а онда се пре­ли­ва на друге, који су, такође, Божјих руку дело. Љубав већ јесте у човеку, она је те­мељ­на су­пстан­ца ње­го­вог битка и без ње је живот не­за­ми­слив, а за­хва­љу­ју­ћи њој сваки човек јесте виђен и видљив. Зато је да­на­шња ку­лту­ра (не)сви­ђа­ња обли­ко­ва­на на­си­лно и не­и­скре­но: оно што мора обично је оно што није, а то значи да је ко­ва­ни­ца свиђ ме­та­мор­фо­за не­до­пу­ште­ња да се неком не до­пад­не­мо и да нас неко не заволи. И зато је врло важно да се сре­ће­мо с онима који нас не виде, који су рав­но­ду­шни према нашем по­сто­ја­њу; они нас по­зи­ва­ју да се обра­ти­мо себи и да видимо себе, онако како бисмо желели да то ини учине место нас.

Ко­нач­но ‒ та раз­де­ли­тост која се ствара међу нама, а на­зва­ће­мо је не­до­па­да­њем, учи нас да према свету будемо мање стра­стве­ни, а де­ло­твор­ни, јер је по­вр­шна до­па­дљи­вост за­во­дљи­ва и ан­е­сте­тич­на, она нас умрт­вљу­је и она по­твр­ђу­је како је наша слика до­вољ­на и можда једина истина о нама, а то не може бити тако, зато што се у ду­би­на­ма бића крије све оно што се вре­ме­ном раз­от­кри­ва, и пред пу­бли­ком и пред собом. Оно пак што остаје скри­ве­но и треба да буде вредан ди­ја­мант, сила Бога, јесте да не ваља слу­жи­ти никоме до себи, а сви­ђа­ње и чекање на макар један свиђ све је само не истина о нама.

Друга је истина да има много оних који нас никад неће за­во­ле­ти, и хвала им на томе. Кад их срет­не­мо ‒ јед­на­ко као и оне који дижу прсте ‒ схва­ти­ће­мо да их уопште нисмо чекали, и да нешто посве друго чучи скри­ве­но у не­о­све­тље­ном по­дру­му: ра­њи­вост и хра­брост. Прво нас раз­би­је у па­ра­мпар­чад, а друго наново са­ста­ви целе, јер ми јесмо цели чак и онда када се ником не бисмо сви­де­ли.