Личност и коментари

У једном згу­сну­том вре­ме­ну ‒ у три или четири дана ‒ испод не­ко­ли­ко мојих тек­сто­ва збила се драма: једна група чи­та­ла­ца не­го­до­ва­ла је због оног што сам на­пи­са­ла, док су се други ме­ђу­соб­но над­му­дри­ва­ли. После скоро сто­ти­ну на­пи­са­них ко­мен­та­ра утисак је како се нико у својим про­ми­шља­њи­ма није по­ма­као ни ми­ли­ме­тар.

Одлика шко­ло­ва­них људи је да током свог живота из­гра­де став који неће бити лако оборив или другим речима ‒ да створе чврсте полуге своје ин­те­лек­ту­а­лно­сти и ду­хов­но­сти како их лаки по­ве­та­рац не би однео. Обра­зов­ни систем их у томе по­ду­пи­ре, нуди има раз­но­вр­сну лепезу знања из које они уз­и­ма­ју једино оно што је пам­тљи­во. У једној књизи о Са­лва­до­ру Далију сво­је­вре­ме­но сам про­чи­та­ла ре­че­ни­цу да човек памти оно што разуме, а разуме оно за чиме има по­тре­бу и што је у ње­го­вом си­сте­му схва­тљи­во. Дакле, ми смо својом лич­но­шћу пред­о­дре­ђе­ни за нека знања, она су нам ло­гич­на и при­ја­ња­ју уз нас, док друга од­ба­цу­је­мо или смо према њима ин­ди­фе­рент­ни. Шта омо­гу­ћа­ва ову се­лек­ци­ју? Низ раз­но­вр­сних фак­то­ра ‒ наше со­пство, по­ро­ди­ца и окру­же­ње у којем се од­ра­ста, као и дух вре­ме­на који се по­ку­ша­ва ра­зу­ме­ти. Ком­би­на­то­ри­ка је овде чу­де­сна и њени су ре­зу­ла­ти ‒ а то је на­јле­пше ‒ не­пре­дви­ди, због чега је тешко го­во­ри­ти о било каквим ка­лу­пи­ма, више о сло­бо­ди да се буде оно што треба или што нам је нај­дра­же.

У таквом ланцу све­ко­ли­ких путања на којима је наше кре­та­ње уцр­та­но, ствара се оно што бисмо могли на­зва­ти својом по­себ­но­шћу или ау­тен­тич­но­шћу. Заиста, једини смо такви у уни­вер­зу­му и верује се да ре­пли­ка нема, док год сле­ди­мо свој пут и бирамо оно што нам је нај­бли­же или на­јло­гич­ни­је. Ме­ђу­тим, јавља се један сасвим мали про­блем у вези са овим кре­та­њи­ма ‒ на том чи­ста­цу налазе се и други људи који следе своје пу­то­ка­зе и који се с нама, у једном тре­нут­ку ‒ закони физике су не­у­мит­ни ‒ морају су­да­ри­ти. Шта се тад догађа?

Исход ових судара зависи од тога ко у њима уче­ству­је или какве су раније биле путање оних који се су­да­ра­ју. На­рав­но, на овакве при­ли­ке утиче и време у којем се то догађа, али да бисмо по­јед­но­ста­ви­ли ана­ли­зу, за­не­ма­ри­ће­мо ту ко­ор­ди­на­ту и прет­по­ста­ви­ће­мо како није важно колико година има уче­сник у судару нити када се судар догађа.

Не­при­јат­но је су­сре­сти се с неким на путу, а он нас гледа љутито и по­ку­ша­ва да нас пре­ско­чи како би на­ста­вио путем којим је пошао. Такав човек ‒ сем уко­ли­ко није постао сто­ич­ки смирен ‒ биће по­ре­ме­ћен новим око­лно­сти­ма и код њега ће се по­ја­ви­ти уро­ђе­ни ин­стинкт: жеља за пре­жи­вља­ва­њем. Зашто судари про­во­ци­ра­ју баш тај ин­стинкт? Зато што се сусрет с другим чо­ве­ком, ма какав он био ‒ љу­бав­ни или кон­фликт­ни ‒ не­рет­ко види као мо­гућ­ност да се наше со­пство по­ни­шти. У љубави и њеним ек­ста­за­ма дешава се све­ко­ли­ко про­жи­ма­ње бићâ, такво да се гра­ни­це на тре­ну­так губе, и као у ор­га­змич­ком стању, по­ста­је не­ја­сно докле смо ми, а одакле су други. Због тога не чуди што се многи људи ‒ данас таква појава није рет­кост ‒ свесно уда­ља­ва­ју од овог ис­ку­ства, јер се плаше да ће у том про­жи­ма­њу из­гу­би­ти себе, не­све­сни шта могу добити. Кон­фликт је, с друге стране, опасан јер такође прети нашим гра­ни­ца­ма, али с дру­га­чи­јом на­ме­ром ‒ не би ли се оне пре­о­бли­ко­ва­ле и по­ста­ви­ле на ново место.

Уко­ли­ко бисмо упо­ре­ди­ли баш ова два стања, љу­бав­но и кон­фликт­но, нашли бисмо и више слич­но­сти него што оче­ку­је­мо: свако од њих оголи човека толико да је чешћи бег с тог места него жеља да се у њега уплива. Разлог је јасан ‒ ого­ља­ва­ње је не­при­јат­но не зато што нас чини ви­дљи­ви­јим, већ ра­њи­ви­јим.

Зашто смо ра­њи­ви­ји онда кад се с другим бићем су­да­ри­мо или су­ко­би­мо? По­сто­је људи ‒ по­зна­јем их ‒ који сваки окршај виде као изазов не би ли учвр­сти­ли слику о себи и по­ја­ча­ли своје его­и­стич­не пориве без којих не могу. Они се кон­флик­ти­ма служе као храном која напаја њихову душу и чини их не­пре­кид­но будним, на ки­се­о­ни­ку. Ме­ђу­тим, чини се како је већини људи кон­фликт не­при­јат­но ис­ку­ство јер су, на пример, ко­мен­та­ри писани сти­хиј­ски испод мојих тек­сто­ва по­ка­за­ли да се њихови аутори не могу одво­ји­ти од свога става с којим су се иден­ти­фи­ко­ва­ли. Другим речима ‒ оно што кажу, они то јесу, и ако неко дирне у њихове речи, до­та­као им је душу, а ако покуша да је сломи, неће бити ми­ло­сти­ви.

На­рав­но да је оправ­да­но бра­ни­ти се ‒ човек је дужан да се брани од сваког ко га напада, тако за­слу­жу­је живот ‒ али питање које искр­са­ва је сле­де­ће: да ли је кон­фликт позив да се бра­ни­мо или да раз­ми­сли­мо о оном што нам је дошло на пут?

На­пи­са­ни ко­мен­та­ри испод тек­сто­ва по­твр­ди­ли су једну болну истину о људима ‒ тешко им је да виде друге и да их уваже, сем онда кад се ти други с њима слажу. У том смислу појам со­пства по­ста­је рас­те­гљив до других који се ‒ као код нар­ци­со­ид­ног по­ре­ме­ћа­ја лич­но­сти ‒ види као ек­стен­зи­ја свега што има везе са мном, а што друго биће и не види. Како то знамо? Тако што се сваки сукоб ‒ а испод ових тек­сто­ва он је морао бити сукоб ми­шље­ња ‒ види као сукоб лич­но­сти, па је зато овај фе­но­мен за­ни­мљив. Не сла­га­ти се с неким значи ‒ у овим окви­ри­ма ‒ по­ни­ши­ти нечију лич­ност.

Како смо до тога дошли? Од­го­вор је јед­но­ста­ван: чо­веч­ност је по­јед­но­ста­вље­на дотле да се може пој­ми­ти једино оно што се види, другим речима ‒ други човек је ис­кљу­чи­во оно што видимо на њему, а како смо кадри са­гле­да­ти тек оно што нам он до­зво­ли или што је сло­бо­дан с нама да подели, јасно је како је слика штура и окрње­на. Чини се да смо по­ста­ли не­спо­соб­ни за­ми­сли­ти шта је у другом, прет­по­ста­ви­ти како он има и оне осо­би­не које нам нису на­сли­ка­не и јасно пре­до­че­не. Наша има­ги­на­ци­ја је по­ста­ла толико сла­ба­шна да немамо више воље ‒ такође ни вре­ме­на ‒ да рас­тег­не­мо свој за­тег­ну­ти суд и за­ми­сли­мо шта је иза оног што се иза очи­глед­ног и ви­дљи­вог налази.

Зато је било на­да­све тужно мо­три­ти раз­но­ли­ку син­так­су та­ко­зва­них ко­мен­та­то­ра и са­мо­про­кла­мо­ва­них зна­ла­ца. Из њи­хо­вих често не­ма­што­ви­то обо­је­них ре­че­ни­ца ‒ грубих и пр­ља­вих ‒ крије се опасна мука: тешко под­но­сим туђе ми­шље­ње јер ми је и со­пстве­но тешко. Како то знамо? Онај који је си­гу­ран да је до свог ау­тен­тич­ног става дошао стрпљи­во и полако ‒ учећи и по­не­што бри­шу­ћи ‒ јед­на­ко стрпљи­во и полако ува­жи­ће другог зато што бити у себи ‒ не­нар­ци­со­ид­но ‒ значи при­бли­жи­ти се дру­го­ме и ра­зу­ме­ти га, као што ра­зу­ме­мо себе. Гру­бост и скло­ност увреди увек је важан си­мптом: толико је тешко под­не­ти при­су­ство другог да се његово по­сто­ја­ње ‒ макар и сим­бо­лич­ки, кроз речи ‒ мора од­стра­ни­ти.

Зашто нас други вређа? Зато што су у нама дубоке ам­би­ва­лен­ци­је које већ деј­ству­ју не као обич­ност већ схи­зо­фре­ност или уну­тра­шња рас­по­лу­ће­ност која се не може уми­ри­ти. Како би утих­ну­ли уну­тра­шњи дамари или пре­пли­та­ње ду­бо­ких нити со­пстве­не лич­но­сти ‒ а које нас по­зи­ва­ју да их раз­ре­ши­мо ‒ ми се су­да­ра­мо с дру­ги­ма, не ра­зу­ме­ва­ју­ћи зашто то радимо.

Због једног: како бисмо своју мисао рас­те­гли до другог и ува­жи­ли га, онако како овим бе­со­муч­ним кри­ци­ма, увре­да­ма и ружним речима ‒ сасвим обр­ну­то, али ло­гич­но ‒ желимо да неко уважи нас.

На крају ‒ можда не­о­че­ки­ва­но и не­о­бич­но ‒ за­кљу­чу­је­мо да нам не­до­ста­је ди­ја­лог, а он под­ра­зу­ме­ва да се други, пре свега, види, потом уважи, онда прет­по­ста­ви како има право на своје ми­шље­ње с којим се не морамо сло­жи­ти, али које у неком облику може наше обо­га­ти­ти. Да би се то десило, не­о­пход­но је ућу­та­ти и за­ми­сли­ти да смо на другом или дру­га­чи­јем месту од свог. Уко­ли­ко смо то спо­соб­ни ура­ди­ти, онда смо већ са­о­се­ћај­ни и спрем­ни да се ра­зви­ја­мо.

Ако пак ди­ја­ло­га нема, онда је наша болест: ау­ти­зам, а лекови за њу су врло скупи.

(Текст је писан за: https://stellapolarebooks.com/)