Чији је наш језик?

Била сам много пута на Пе­тро­ва­ра­дин­ској тв­рђа­ви, и никад за време Егзита. Не идем це­ста­ма које ме не при­вла­че, ваљда је тако са свима, јед­но­став­но ‒ овај фе­сти­вал није по мојој мери, па не бих писала о њему да нисам чула како је пре не­ко­ли­ко година тамо упри­ли­чен раз­го­вор о једној не­фе­сти­ва­лској теми, а она је пред­ста­вље­на као ретка, не­по­пу­лар­на или за­бра­ње­на. Чији је наш језик?

Ор­га­ни­за­тор три­би­не очи­глед­но је имао на уму син­таг­му Сње­жа­не Кордић, лин­гви­сте из Хрват­ске, која већ неко време говори о ‒ та­ко­зва­ном ‒ по­ли­цен­трич­ном језику: српско-хрват­ско-бо­сан­ско-цр­но­гор­ском и пре­дла­же да се не­при­јат­на си­ту­а­ци­ја реши тако што ће језик свако на­зва­ти како жели, у складу с тим где живи, не би ли се ви­ше­де­це­ниј­ске ра­спра­ве завек решиле у корист сваког или свих. Ова теза која се морала чути на­до­мак Новог Сада ‒ да није важно како се језик зове, већ ко њиме говори ‒ под­ра­зу­ме­ва сле­де­ћу пре­ми­су из које се фор­ми­ра­ју ло­гич­ки за­кључ­ци: прво на­ста­не човек, роди се и по­ра­сте, а онда иза­бе­ре којим ће је­зи­ком го­во­ри­ти, другим речима ‒ ста­ри­ји је човек од језика којим говори, њему је над је­зи­ком дато пре­и­мућ­ство, он језик сво­ја­та како жели, јер језик је сред­ство ко­му­ни­ка­ци­је, па у складу с тим бира и његово име. Атри­бут наш значи да језик није само мој, већ део за­јед­ни­це која се њиме служи, а којој и ја при­па­дам.

У ова­квом ло­гич­ком си­сте­му нема места за­мер­ци. На­и­зглед. По­го­то­во ако се про­чи­та ко су били са­го­вор­ни­ци Сње­жа­не Кордић на Егзиту ‒ углав­ном јавне лич­но­сти које се са њоме слажу и које су је, сасвим оче­ки­ва­но, по­др­жа­ле у из­ла­га­њи­ма, јер је једина међу по­зва­ни­ма и ко­мпе­тент­на да о овој теми говори. Дакле, на­ја­вље­на три­би­на о де­ли­кат­ном је­зич­ком питању била је парада ис­то­ми­шље­ни­ка који су поред бучних бина ‒ свако на свој начин ‒ уз­ви­ки­ва­ли, прет­по­ста­вљам, како није важно како се зове језик којим го­во­ри­мо, важно је ко смо ‒ ми.

Ме­ђу­тим, ор­га­ни­за­тор овог скупа није позвао лин­гви­сте других ори­јен­та­ци­ја зато што би они својом причом ег­зи­тов­ски кон­це­пт пре­и­на­чи­ли или бар не би до­зво­ли­ли да се чује само један глас. Други и дру­га­чи­ји глас би рекао оно што је одавно утвр­ђе­но: човеку је био­ло­шки дато да овлада неким је­зи­ком, а којим ће, зависи од ку­лтур­не сре­ди­не у којој се налази. Због тога ‒ таква је ку­лтур­на сре­ди­на ста­ри­ја од по­је­дин­ца који се у њој рађа и она дик­ти­ра његов је­зич­ки пут. Човек може је­зич­ку сре­ди­ну да мења, да се сели и овлада другим је­зи­ци­ма, што је израз његове сло­бод­не воље, али не може да утиче на мењање је­зич­ке сре­ди­не, јер би то зна­чи­ло да ремети њене утвр­ђе­не норме које омо­гу­ћа­ва­ју да она као таква ‒ по­сто­ји.

На­зва­ти језик новим именом значи по­да­ри­ти му нови иден­ти­тет, јер чему онда про­ме­на имена, ако све остаје исто? Ако се пак мења иден­ти­тет било чега ‒ овде језика ‒ из­ве­сно је како с њиме неко има про­блем, или му смета што као такав по­сто­ји. Бива јасно да је син­таг­ма наш језик, из­ва­ја­на нежно и до­бро­на­мер­но, про­и­звод једног другог ин­же­ње­рин­га чији је за­да­так да по­ли­тич­ки де­ко­мпо­но­ва­ни језик ‒ српски језик ‒ по­ли­тич­ки не­у­тра­ли­ше, како би он био, тако пре­у­ре­ђен, мање болан за оне који њиме говоре. Прет­по­став­ка је, дакле, да се по­ли­тич­ки и иде­о­ло­шки про­бле­ми између наших народа могу решити де­фи­ни­са­њем новог језика из којег ће се од­стра­ни­ти сви иден­ти­тет­ски или лични ви­шко­ви, а који ће по­слу­жи­ти по­ми­ре­њу су­прот­ста­вље­них страна. Наш језик ‒ ко па­жљи­во чита ‒ веома под­се­ћа на ју­го­сло­вен­ску идеју, у којој су ју­жно­сло­вен­ски народи били ује­ди­ње­ни како би сваки оства­рио своја права, не угро­жа­ва­ју­ћи друге. Ипак, да нам неко ових дана први пут о Ју­го­сла­ви­ји при­по­ве­да, могли бисмо му и по­ве­ро­ва­ти. Но како знамо крвави епилог, чини ми се да ова је­зич­ка идеја на­ли­ку­је тој ‒ у новој је­зич­кој за­јед­ни­ци свако ће бити уважен, како би ко­нач­но из ње био ис­кљу­чен онај којем она ‒ по ге­не­а­ло­ги­ји ‒ на­јви­ше при­па­да.

На крају се надам да су се на Егзиту те године боље чули му­зи­ча­ри. Озбиљ­ним лин­гви­стич­ким ра­спра­ва­ма ‒ ако за њима и има по­тре­бе ‒ тамо није место.