Студената језика и књижевности ‒ нула

Јав­ност се ус­ко­ме­ша­ла, не ве­ру­јем ‒ и про­бу­ди­ла, говори о томе како се ове године на Фи­ло­ло­шком фа­ку­лте­ту у Бео­гра­ду при­ја­ви­ло врло мало бу­ду­ћих сту­де­на­та, а на на­ци­о­на­лним ка­те­дра­ма ‒ једва дво­ци­френ број. Једни се радују са­мо­по­то­ну­ћу, други не верују шта виде ‒ варку или истину, а трећи ‒ хтела бих да будем међу њима ‒ нешто би да учине да се оваква језа не по­на­вља пред очима бивших сту­де­на­та српског језика и књи­жев­но­сти.

Не­дав­но сам била на про­тест­ном скупу на Фи­ло­ло­шком фа­ку­лте­ту, у чу­ве­ној Сали хероја, а потом ‒ пошто је киша пљу­шта­ла ‒ про­ше­та­ла се ход­ни­ци­ма зграде, где сам некад сту­ди­ра­ла, да се при­се­тим старих дана и оживим ус­по­ме­не. Могуће да је ат­мо­сфе­ра била мрачна због ра­зло­га оку­пља­ња на про­те­сту и вре­мен­ских не­при­ли­ка, али свим ко­ри­до­ри­ма, без из­у­зет­ка, вла­да­ла је тмина, скоро опи­пљи­ва. Тог дана ‒ кад смо се држали за­јед­но, да гласно пре­до­чи­мо дру­ги­ма како се обра­зо­ва­ње уру­ша­ва ‒ мало је колега и сту­де­на­та дошло да при­су­ству­је скупу. Истина, био је радни дан, два по подне, некима је по не­вре­ме­ну тре­ба­ло много да се до­ше­та­ју да фа­ку­ле­та, но ипак, чинило се како се шко­ло­ва­њем баве ретки и то они којих врло ускоро ‒ ста­ти­сти­ка каже ‒ више неће бити.

Оно што се догађа данас није за­по­че­то јуче. Обра­зо­ва­ње се дуго уру­ша­ва јер идеја со­ци­ја­лног ин­же­ње­рин­га већ де­це­ни­ја­ма није да човек буде про­све­ћен и добар, него по­слу­шан, па се спро­во­де та­ко­зва­ни тран­зи­ци­о­ни про­це­си у којима се опште знање своди на из­бор­не кур­се­ве не би ли сваки сту­дент са­ста­вио своју био­гра­фи­ју у складу с личним афи­ни­те­ти­ма, а не општим за­хте­ви­ма сту­ди­ја на којима из­у­ча­ва иза­бра­ни пред­мет. Украт­ко: дешава се општа де­ка­ден­ци­ја у којој се младим људима нуди да лако по­ста­ну учени, али им се злобно пре­ћут­ку­је да то што ће добити ‒ није уче­ност, нити обра­зо­ва­ње, већ упу­ће­ност у ру­ко­во­ђе­ње шра­фи­ћем на полузи брода. Како то знамо? Тако што им се до­пу­шта да бирају оно што тражи нај­ма­ње труда. Дру­ги­ма речима, до­зво­ље­но им је да прођу лако како би им једног дана ‒ то сад видимо ‒ било тешко.

Прошле године, а можда и раније, осми­шље­на је ре­кла­ма у којој млади про­фе­сор фа­ку­лте­та позива будуће сту­ден­те на неки од по­ну­ђе­них про­гра­ма, го­во­ре­ћи ре­че­ни­цу која се једва чује: Дођите да учите тамо одакле су се некад могле чути речи нашег Милоша Црњан­ског. Ова ама­тер­ска ре­кла­ма у којој се глас го­вор­ни­ка једва чује ‒ за­зву­ча­ла је гро­теск­но: зашто би неког у два­де­сет и првом веку за­ни­ма­ло ко је у про­шло­сти био на истом месту, за истом ка­те­дром, кад се време про­ме­ни­ло и кад се од добрих речи уве­ли­ко више ‒ не живи. Овако се фа­ку­лтет не ре­кла­ми­ра, јер нико неће из­у­ча­ва­ти књи­жев­ност зато што се ње­го­вим учи­о­ни­ца­ма некад шетао ли­те­рар­ни го­ро­стас. И тачно је да је ова про­мо­ци­ја била смешна, тех­нич­ки слабо скро­је­на и не­у­вер­љи­ва, али се иза под­сме­ха њених гле­да­ла­ца крије разлог нашег ду­хов­ног по­то­ну­ћа.

Када би данас неко рекао да жели да сту­ди­ра језик и књи­жев­ност зато што воли да чита и пише, и воли Милоша Црњан­ског, његови записи спа­си­ли су га ин­ти­мног понора и пакла, други би таквог за­не­се­ња­ка ра­зу­ме­ли као човека који не појми са­да­шњост. Он не увиђа да се не живи од звука и песме, већ од новца, те је не­о­пход­но новац ство­ри­ти, а не­мо­гу­ће га је ства­ра­ти тамо где га нема. Дакле ‒ треба бистро иза­бра­ти ону струку која у овом свету доноси из­ве­сни­ји и ла­год­ни­ји живот, а она не може имати везе са је­зи­ком и књи­жев­но­шћу. Зашто? Зато што је на овом пољу кључно питање, а не од­го­вор.

Тех­но­крат­ска за­ни­ма­ња по­де­ше­на су за брзо пру­жа­ње од­го­во­ра, као у са­вре­ме­ним го­вор­ни­ца­ма, које по­зи­ва­мо сваки пут кад имамо про­блем: ау­то­мат поједе кар­ти­цу, гладни смо ве­ге­та­ри­јан­ске пице, крема за лице се по­тро­ши­ла, тре­ба­ло би нову купити. Са­вре­ме­ни по­сло­ви само су низ услу­жних де­лат­но­сти ‒ нових за­на­тли­ја ‒ које дају од­го­во­ре на јед­но­став­на питања: како да решим про­блем? Тим стру­чња­ка пра­во­вре­ме­но деј­ству­је не би ли се зач­ко­љи­ца решила и не би ли поново ‒ све било у реду. Човеку мора да буде добро, да живи без про­бле­ма, јер једино тако ће бити миран. Истина, увек се нови про­бле­ми ства­ра­ју, како се живот не би осушио, ме­ђу­тим, и тад ће по­зва­ни по­ма­га­чи при­те­ћи у помоћ ‒ пру­жа­ју­ћи од­го­вор и решење.

Али шта да чинимо ако од­го­во­ра и решења нема, ако нам није дато да про­блем решимо, већ да у њему по­сто­ји­мо, јер ‒ можда је илу­зи­ја да се ово­зе­маљ­ска квар­љи­ва роба може по­пра­ви­ти? Нису ли онда пла­ће­ни ва­ри­о­ци и сви други пле­ме­ни­ти рад­ни­ци ‒ зналци и стру­чња­ци ‒ обмана којом нас је неко завео, па уверио: да се вред­ност једног де­лат­ни­ка било које струке мери ње­го­вим ви­дљи­вим и кон­крет­ним ре­зу­лта­том. Ва­ри­лац повеже две ду­гач­ке цеви и за­црве­не му се очи, а стру­чњак за рас­хлад­не уре­ђа­је угради нови филтер и ваздух је чи­сти­ји. Они су, дакле, ма­те­ри­ја­ли­зо­ва­ли свој напор, он је сва­ко­ме видљив и морао би да буде плаћен, па ће га дру­штво и на­гра­ди­ти за труд. И такав ће живети добро, јер такав има од­го­вор на по­ста­вље­но питање и такав је спо­со­бан да реши про­блем.

Сви други ‒ јадни и ко­ри­сни па­туљ­ци ‒ биће добра и по­жељ­на ћу­тљи­ва маса што у ход­ни­ку чека да на њу дође ред.

Где су у таквом свету сту­ден­ти језика и књи­жев­но­сти? У оним тамним ход­ни­ци­ма скри­ва­ју се од кише, читају Црњан­ског и по­ста­вља­ју не­у­ћут­ка­на питања, чуде се летњој из­ма­гли­ци, за­не­се­но, и верују ‒ премда их је све мање ‒ да после овог стра­хот­ног бе­сми­сла у којем је човек бедно жи­го­сан мора доћи оздра­вље­ње, како је песник писао, или нас неће бити. А ако нас не буде, тад ни ва­ри­о­ци и сви други врли и пла­ће­ни рад­ни­ци неће имати коме да понуде своја умећа. Оног часа кад човек по­ста­не робот или биљка на ветру и кад више не буде пле­ме­ни­тих звања која буде људску душу ‒ за­мре­ће све. Они који мисле да ће се спа­си­ти само не знају да неће.

У свету без духа ‒ неће се спасити нико.